2012. godine zajedničkim snagama mojih roditelja kupljen je jednosoban stan — 31 kvadratni metar plus balkon. Nova zgrada, drugi sprat, bez lifta.
Pre toga sam živeo samo u studentskim domovima. Sopstveni kvadratni metri su mi delovali gotovo nerealno.
Renoviranje je urađeno pažljivo. Deo radova su obavljali profesionalni majstori, deo sam ja sam. Samostalno sam izolovao i obložio balkon, postavio pločice na kuhinjski zid, iako ranije nikada nisam postavljao pločice. Uspelo je iz prvog pokušaja — i bio sam na to zaista ponosan.
Ulagao sam ne samo novac. Ulagao sam pažnju i odnos. Radio za sebe.
2014. godine sam se oženio. Nekoliko godina kasnije, rodio nam se sin. Prvih šest godina života proveo je u tom stanu.
Nisam od onih ljudi koji lako napuštaju mesta. Za mene prostor nije samo zidovi.
Vremenom je postalo tesno. Dete je raslo, stvari je bilo sve više, doslovno nam je falio vazduh.
Preselili smo se u prostraniji stan. Sin je dobio svoju sobu. Mi — svoju. Prostran hodnik, više svetla, više slobode.
I to je zaista promenilo kvalitet života.
Stari stan je ostao prazan. Četiri meseca sam samo plaćao komunalije i nisam se usuđivao da ga iznajmim. Iskreno — bilo mi je napeto. Razumeo sam da posle stanara neće biti „moj“ na isti način kao ranije.
Ali racionalno sam shvatao: stan mora da radi.
I doneli smo odluku da ga iznajmljujemo.
Ovako je izgledao moj omiljeni stan pre nego što su se stanari uselili.
Prvi su bile dve studentkinje pohađanja na daljinu. Sreli smo se, potpisali ugovor.
Komunalije su plaćale na vreme, odgovarale na poruke. Ali ubrzo su počeli da stižu pozivi od komšinice ispod — bučne družine, žurke.
Dao sam upozorenje. Zatim još jedno.
Posle dva meseca su se iselile.
Stan tada nije ozbiljno stradao. Više je za mene moralno bio signal — iznajmljivanje stana zahteva kontrolu.
Sledeći stanar se pokazao mirnim. Plaćao je na vreme, komunicirao pristojno. Posle šest meseci preselio se u drugi grad.
Sve je izgledalo kao normalan radni proces.
A onda se dogodio treći slučaj.
To je bila žena sa malim detetom. Hitno joj je bio potreban smeštaj.
Bio sam van grada, ali je moja supruga bila u gradu. Stanarka je zamolila da ključeve preuzme preko mog poverenja — dogovorili smo se da ih preuzme od moje supruge i useli se bez mog ličnog prisustva. To me je oprezilo, ali želja da što pre rešimo stvar je prevagnula.
Komunikacija sa njom je bila nestabilna. Ugovor nije odmah potpisan. Pokazivanja brojila sam morao doslovno da isprosujem.
Posle dvadeset dana smo se sreli u stanu. Osetio sam miris cigareta. Razgovor je išao teško.
Kasnije sam tražio da pošalje očitavanja brojila. Dobio sam u odgovoru iritaciju.
Doneo sam odluku da prekinem iznajmljivanje i tražio da se iseli do kraja meseca.
Na dogovoreni dan ključevi su bili u poštanskom sandučetu.
Kada sam otvorio vrata, shvatio sam — moji strahovi nisu bili uzaludni.
Jak miris, smeće, ostaci hrane, začepljenja, potpuno začepljena WC šolja. Stan je bio u stanju koje je teško mirno opisati.
Za obnovu sam potrošio više nego što sam dobio za mesečnu kiriju plus deo depozita.
Miris cigareta je iščezavao skoro godinu dana.
Stan je zahtevao temeljno čišćenje i ozbiljnu obnovu.
Ova priča nije o „lošim ljudima“. I nije o tome da je iznajmljivanje zlo.
Ona je o odgovornosti. O granicama. O tome da poverenje mora da prati sistem.
Postao sam pažljiviji. Strožiji u organizacionim stvarima. Jasniji u ugovorima.
I najvažnije — shvatio sam jednu jednostavnu stvar:
Stan je imovina. Dom je porodica.
Ta jednosobna stančić je bio važan deo mog života. Ali ne određuje moju sadašnjost.
Danas živimo u prostranijem stanu, putujemo, pravimo planove, otkrivamo nove zemlje i gradove. I upravo zbog te slobode sam nekada odlučio da iznajmljujem nekretninu.
Iskustvo nije bilo jednostavno, ali postalo je deo mog puta — baš kao i bilo koja putovanja koja menjaju pogled na život.
Obnovljen, osvežen i spreman za novi početak — baš kao i mi.
Sva moja putovanja — ona koja su već ostvarena i ona koja su još pred nama — možete pronaći na glavnoj stranici mog sajta:
